Tajna je u pripremi… a i u snaši što ne znade.

Uvod

Tajna je u pripremi. Nije se mnogo toga promenila pravo da vam kažem. Čini mi se kao da se i dalje sve vrti oko istih stvari bili mi toga svesni ili ne.

Tako da kad sagledam ovo vreme koje nastoji nije mnogo drugačije od onoga od prošle godine. Vatrena vodica je u podrumu. Nazimadi čekaju još koji mraz da se ujutro spusti a snaša se već danima vrti po avliji. Do pre nekako je po bašči brala papriku, rogu, za ajvar valja se. Pa je onda plela beli lukac. Te onda crni pa kad je nestalo luka onda se vratila bašči da je spremi za dogodine.

A ja tu sve po strani posmatram, spekulišem, merkam iz prikrajka. Gledam pekla snaša papriku, pa ja samo kao u prolazu bacim oko. Međutim tu se odma može videti šta će od posla biti. Dal je dobra vatra, kakva je paprika, da nije koja zagorela. Pa u drugom prolasku da vidim kakav je plavi patlidžan. Nekako sa distance držim kontrolu i ne mešam se mnogo jer znam da to ne vole. Do sada je sve izgledalo besprekorno a od mirisa paprike već sam mogao da zamislim krajnji prozvod.

Strpljenje ima granice…

Posle nekog vremena dok sam se vrteo oko paprike vidim preko plota kako sa puta u mom pravcu juri neka osoba na točku. Kako se primiče tako shvatih da je to snašina prva komšika. Izgleda one već imaju dogovoren divan. Jer sad počinje glavni deo.

Treba čistiti papriku, pa cepkati, ukuvati, te spremiti tegle, poklopce, za sobom sve to pospremiti, ih ma ima posla vazdan. Sleti komšijka sa tog točka, – „Zdravo živo Isailo“, otpozdravih trzajem brade, zgrabih svoj frakelj i uhvatih pravac u potrazi za boljim osmatračkim gnezdom, dok se komšijka kao domaća spusti direktno kroz avliju do mesta dešavanja.

No dok su one čistile i cepkale papriku nisam ni ja gubio vreme no sam zašao po budžacima i prebirivao vence ljuti paprika. Tražio sam onu prefinjenu duguljastu crvenu, sa odgovarajućom žestinom. Trebalo je dodati završnu reč na celokupan poso. Tako sam nabirao par komada te u kujni ih fino iseckao na sitno i u šaku stisnuo.

Fina dorada

Tako sam u već ko zna kojem obilasku dok su se frajle domunđavale u onu široku a tanku šerpu za ukuvavanje ajvara krišom istresao usitnjenu papričicu iz pesnice. Bio je to moj doprinos ovom poduhvatu. Jer znate šta je, svako kako neko nazimu dođe u goste pa se tu zamezi i ajvar kao nezaobilazan prilog u to vreme poslužuje, svi se oduševljavaju kako je dobar ajvar i kao je fino ljutkast i pikantan. A snaša se sve pravda kako je takva bila roga, ili ljuta domaćica dok je sijala, a ono što zaista ne zna je da bez mog udela ne bi to tio taj ajvar.

I sad tako kad su teglice poslagane jedna nuz drugu u špajzu, i kad znam da će i ova zima proteći sa tim kulinarskim specijalitetom nuz čvarke i kojekakve špecije, mogu da se posvetim drugim stvarima. A kad smo već kod čvaraka… to je već neka druga priča.

– Isailov