Plavi tepih

Uvertira

Plavi tepih. Nije se mnogo toga promenila pravo da vam kažem. Kako za koga, hoću reći. Za nekoga su rutine ostale iste, a neko se uhvatio u to kolo sutrašnjice iz kojeg je dva dinara izlaz.

No, mi salašari smo uvek znali šta nas čeka i šta nam sledi. Pošto oberemo ‘kuruz i odložimo u čardak, pšenicu površimo i u mlinove predamo onda kreću prave čarolije. Zimnica za moju frajlu a za prave bećare da pošišamo plavi tepih. Taj plavi tepih se obično prostre pod šljivama a metoda šišanja je ručno. Metaforički zvuči a tako i jeste što bi u prevodu rekli naši stari da se skupi društvo pa da se skupe i šljive.

To su samo nagovešaji onoga što sledi. Kad se plavi tepih pospremi, dobro izkvečuje i u burad skladišti, malo odstoji i ondak nakon nekog vremena ponovo društvo skupi oko nama drage vesele mašine. E to je onda pravo poselo. Dok kom lagano krčka svako je već na svojoj poziciji.

Priprema

Obično komšiju stavimo da loži vatru i pazi na temperaturu. Ipak je to odgovoran posao i ne smeš makar koga ostaviti na takvom zadatku.

Za mešaljicom uvek mora biti neko mlađi, izdržljiviji, jer to je ipak manuelni posao. Međutim moraju mlađi da se uče na vreme kako se kazan sprema, da gleda i uči. Neretko se desi da komina zapeče ukoliko nije mešano redovno i u kontinuitetu. U skladu sa kaznom koja sledi nekako je lakše za uvo staviti mlađim naraštajima umesto svojoj generaciji, ne ide.

A kapetan posade sa dva pomoćnika se vrti oko one male pipe i čeka da potekne. Čim krene odmah se meri jačina, boja se isputuje, a kad malo odtekne ukus i miris. Tu je onda pravi parlament i sukob mišljenja. Diskusija o ukusima ide u nedogled i svako sa svojim prisećanjima kako je kod svog dobrog prijatelja ili daljeg rođaka probao najbolju prepečenicu koja je tri, ma četiri puta prepecana da bi dobila na kvalitetu.

Razrada

I tako dalje do duboko u noć. Naravno nije samo da će da se čeka da iz kazana potekne, ma jok! To je još mlada rakija koja tek treba da odleži, da sazri. Uvek se tu ponudi neka ponosita flaša koja je više godina odležala, da se na njoj uhvatila paučina i napadala prašina. Taj delikates ima svoje obeležije proizvođača, godine proizvodnje sa pampurom zapečaćenim voskom na kome se nalazi otisak proizvođača.

Posle kratkog govora svim okupljenima poželi se sreća ovom bajnom poslu i njegovim učesnicima. Da bude bolja nego ona što se sada toči u vazduhu dignute čašice. Dok se lagano prazni flaša prototipa uspele rakije tu se na sto iznese i jedna daščica i pletena korpa pokrivena krpom. Ta krpa ustvari skriva zvezde večeri koje će redom da izlaze na dasku i oduševljavaju prisutne.

Finiš

Naravno led će razbiti slanina, sa tri reda šara i belinom koja se rumeni, dobro osušena i spremna da stupi na trpezu jer prvo se valja podmazati pre glavnog jela. Onda za njom sledi kobasica, pikantno ljutkasta i fino odimljena, pa za njom šunka meka kao duša a slana ko đavo. I na kraju kulen, specijalitet bez kog nema diskusije ni veselja. To je onda povod za oduševljavanje prisutnih koji jedu i kanda malo srču dok završe zalogaj. U prilogu su paradajz iz bašte takozvano goveđe srce i luk. Sve to kad skupite dobijete ovu malu tradicionalnu feštu na salašu svake godine.

A o frajlinoj zimnici ćemo drugi put…

– Isailov.